„Нисмо прошли кроз сва та столећа, касте, јунаштва и бајке да бисмо се данас одмарали на овој земљи. Ако већ правимо предах, то је да бисмо припремили десетоструки замах.“ Тако је Волт Витмен 1856. бодрио Емерсона, називајући га учитељем. Постоје ли данас учитељи који ће нам убедљиво показати да Човек под капом небеском има улогу, смисао и меру далеко изнад идеологије дроба, изнад преживљавања и иживљавања? Или ће нас слепило простачке саможивости, у свом епохалном тријумфу, толико прогутати да нећемо приметити како потомству остављамо дужничко ропство, еколошке катастрофе, етичка самопоништења? „Они који живе од данас до сутра треба још само мало да се стрпе.“ Докле ћемо живети ми?
Пред нама је нови број Националне ревије. Није то учитељ, али може бити пут ка њему. Водимо вас на планину Девицу, у Врдник, Јерменију. Прелиставамо старе путописе. Говоримо о људима који у тешким околностима нису рекли: „Не могу, одустајем. Одлазим.“
„Нисмо прошли кроз сва та столећа, касте, јунаштва и бајке да бисмо се данас одмарали на овој земљи. Ако већ правимо предах, то је да бисмо припремили десетоструки замах.“ Тако је Волт Витмен 1856. бодрио Емерсона, називајући га учитељем. Постоје ли данас учитељи који ће нам убедљиво показати да Човек под капом небеском има улогу, смисао и меру далеко изнад идеологије дроба, изнад преживљавања и иживљавања? Или ће нас слепило простачке саможивости, у свом епохалном тријумфу, толико прогутати да нећемо приметити како потомству остављамо дужничко ропство, еколошке катастрофе, етичка самопоништења? „Они који живе од данас до сутра треба још само мало да се стрпе.“ Докле ћемо живети ми?
